Рани принципи електромагнетне индукције дали су теоријску основу за ефикасан пренос електричне енергије. На основу ових принципа, рани инжењери су експериментисали са структурама намотаја и гвозденог{1}}језгра да би трансформисали наизменичну струју (АЦ) између различитих нивоа напона, са циљем да ублаже губитке енергије током-преноса на велике удаљености. Иако су рани дизајни трансформатора били једноставни и ограничени у ефикасности, они су показали изводљивост промене нивоа напона путем електромагнетне индукције.
Како су системи наизменичне струје постали индустријски стандард, технологија трансформатора је брзо напредовала. Дизајн гвозденог-језгра је еволуирао од отвореног-магнетног-кола до затворених-магнетних-конфигурација кола, док су побољшања у изолацији намотаја и производним процесима значајно побољшала ефикасност и поузданост. Током овог периода, трансформатори су били широко прихваћени у електранама, далеководима и дистрибутивним мрежама, постајући незаменљиве основне компоненте електроенергетских система. Са појавом ултра-високонапонског-преноса и паметних мрежа, савремени трансформатори су превазишли циљеве високе ефикасности и малих губитака и укључили интелигентно праћење, аутоматску регулацију напона и могућности даљинске заштите, чиме су играли све стабилнију и критичнију улогу у енергетским системима.
